Pink happens!

Upozorenja: Tekst je sočan i natopljen epitetima.

Dužnost je, ili bar pravo, građana da ukažu na tumor društva. A Željko Mitrović i njegov "poslovni sistem" (ahahahahaha!) odnosno virus TV Brown,to jesu.

Željko Mitrović, vlasnih televizije Brown i njenih filijala Brown Slovenija, Brown Makedonija i Shit Music, je, posmatrajući sa gledišta kulture, obrazovanja, ljudskosti, morala, etike i ukusa, ratni profiter. To je čovek koji je iskoristio najgore i najteže vreme u jednoj državi i obogatio se na trovanju građana, uništavanju kulture, zombifikaciji i zaglupljivanju celih generacija i ubijanju svega lepog i dobrog u ljudima. Programi njegove televizije su nešto najniže i najgore što ljudski um može da smisli, to je talog i šljam društva, kanalizacija kulture, de-edukacija, otrov duše, smrad i pošast uma. Ne znam da li više vređa bedna rezolucija tog ogavnog kanala i njegovog krajnje retardiranog logoa ili sam septički, jeftin i priprost sadržaj njegovih programa. Cela televizija je ustvari uvreda za ljudsku rasu, evoluciju i zdrav razum.  

Kada bi program televizije Brown bio miris, bio bi to miris močvare nastale izlivanjem otpadnih voda iz kanalizacionog sistema i mrtvog, utrulog mozga.
Kada bi program televizije Brown bio osećanje, bio bi to osećaj lobotomije bez anestezije, izvedene tupim i zarđalim instrumentima.
Kada bi program televizije Brown bio predmet, bila bi to smrdljiva, lepljiva i ljigava braon grudva koja se razliva po ekranu (hence the logo).

Trenutno se ovaj moralni patuljak po medijima žali kako je bio u minusu xy miliona eura, u provaliji bankrotstva i bede, kako je jedva odbranio svoju jahtu, kako je bio smrtno bolestan a onda se, sve to snagom sopstvenog uma kao Doctor Manhattan valjda, potpuno izlečio; sve u svemu, kaže profiter: "ono što sam uradio definitivno je čudo". U redu. Sve se to i može razumeti, ali njegova izjava "zasluge za sve to zaista moram da pripišem prvenstveno sebi" je toliko gadna, toliko sebična, toliko bedna da je to ispod granice pojmljivosti. Jedan moj profesor je imao običaj da kaže: "Uvek se okružujem ljudima pametnijim od sebe" (mada ne znam gde ih je nalazio) i "Nijedan čovek nije ostrvo". Ne radi se o nedostatku skromnosti, jer skromnost nije vrlina, već jednostavno o svesti da je gotovo sve teamwork, da svi stojimo 'na ramenima divova', radi se o nedostatku svesti o drugima, o nedostatku empatije, kolegijalnosti, ljudskosti! Željko Mitrović izgleda nije ostrvo već planeta.